Sve nešto razmišljam. Melanholija nije ni tako loša. Može katkad čak da zaliči i na romantično, onako simpatično i tugaljivo. (Doduše, verovatno samo onim ljudima kojima i pokoji štreber može da bude dobar frajer, al dobro sad...). Melanholija je slatka. Sa depresijom je teško. Skroz vas parališe, ne možete ništa da radite, ne želite nikog da vidite. Nula akcije, samo pokoja SVE JE PROPALO poruka na parčetu papira ispred vas.
E sad, ne da sam ja neka ozbiljnodepresivna persona, al jesen kad je toliko mračno da praktično ne sviće jutro, plus par objektivnih propasti... Okusim ja malo pokatkad i tu depresiju na par dana. I baš je gadna. I džaba mi onda po dva pop albuma na dan, džaba sitcomi, džaba telefonski razgovori, džaba nova frizura. Niš, nego da gledam u tu poruku koju sam sebi napisala i da kujem planove. Ko i obično.
I, da, nemojte molim vas, slučajno da vam je palo na pamet da me zapitkujete zašto luzerka i jadnica! Jasno?! Ja volim sebi lepo da predočim da postoji i ta mogućnost, da sam ništa više osim obične jadnice i luzerke, i onda mi nekako bude lakše u životu. Sve mi mnogo lepše, ja mnogo spremnija da radim nešto... Manji pritisak, šta li...





Anyways, depresija je, kako smo već zakljucili, zlo, i gledajte da je nekako što brže pregrmite ako vas ove smrdljive jeseni makar malo dokači. A onda se vratite svojoj melanholiji, kao uostalom i svi mi iskonski štreberi, pa preslušajte bar jedan od tri albuma koje je hiperproduktivni (da li je ovo sinonim za reč štreber?) Ryan Adams objavio ove godine. Mislim, šta je drugo za štreberčinu, ako ne malo country folka?