Ko i svakom štreberu, puna mi glava besmislenih informacija koje ničemu ne služe, osim što kad malko popijem, pa počnem neuobičajeno glasno da govorim, krenem da zatrpavam ljude tim informacijama. Kao da je bilo kog briga što su groupi devojke ponovo hit. (Momci, šta da vam kažem, idealno je vreme za osnivanje indie benda. Casual sex sa obožavateljkama se prosto podrazumeva).




Kad sam već kod groupie devojaka, na tu temu preporučujem pogledati omiljeni film o muzičkim kritičarima ikad (koji je i oskara za scenario pošteno dobio) Almoust Famous. Nagradno pitanje glasi koja domaća glumica neodoljivo podeća na Kate Hudson.











Eto, viš, nikad kraja.. Sad bi lako od Kate Hudson, prešla na Lisice (jeste, ima veze sa nagradnim pitanjem), pa onda na reditelja tih Lisica, onda na priče o fudbalu, na ljude koji se nekim čudom u ama baš sve i svja razumeju, na intelektualne sponzoruše, kako ih je nazvala jedna moja drugarica dana i ko zna na šta još. Potpuno bez koristi, čisto iz besa.

Pesma jedna

Jes, volim ja Strokes-e od prvog dana kad sam ih čula i videla onaj nazovi spot za Hard to Explain, bila kivna na muzičke kritičare što su bezrazložno popljuvali Room On Fire i sve to. Al "pametne" tekstove od njih nikad nisam očekivala. I onda se potpuno raspametim na The Other Side text.

o, da čitaćete ga:

I’m tired of everyone I know
And everyone I see
On the streets and on TV

On the other side
On the other side
Nobody’s waiting for me
On the other side

I hate them all
I hate them all
I hate myself
For hating them
So I drink some more
I love them all
I drink even more
I hate them even more than I did before

On the other side
On the other side
Nobody’s waiting for me
On the other side

I remember when you came
You told me all the same
Now it seems so far away
You told me all the same


I’m tired of being so judgmental of everyone


And when I go to sleep
I will train my eyes to see
And my mind is as wide
As the bird's on the tree


On the other side
On the other side
I know what’s waiting for me
On the other side
On the other side
I know you're waiting for me

Daleko od toga da je deep, al nije da nije meaningful. A pošto je od Julian Casablancas-a, odlično je. Zapamtite, molim vas, ovu fotografiju, jedan od sledećih postova biće sigurno posvećen bezmalo bratu blizancu. Pa ko pogodi okom je reč. ;p
Gde je taj januar 2006.? Hoću novi album. Odmah!



ahem! mali ranojutarnju edit. Samo da vidite kako izgleda red za karte u Londonu, kad The Strokes najave secret gig za svega par stotina ljudi. Neki su, kažu, stali u red u 7 popodne, i proveli tu celu noć čekajući 9 izjutra, kada se karte puštaju u prodaju. Ništa rezervisanje karata preko interneta, samo old fashion čekanje u redovima, ko nekad kad su se čekali Star Wars.

Sve nešto razmišljam. Melanholija nije ni tako loša. Može katkad čak da zaliči i na romantično, onako simpatično i tugaljivo. (Doduše, verovatno samo onim ljudima kojima i pokoji štreber može da bude dobar frajer, al dobro sad...). Melanholija je slatka. Sa depresijom je teško. Skroz vas parališe, ne možete ništa da radite, ne želite nikog da vidite. Nula akcije, samo pokoja SVE JE PROPALO poruka na parčetu papira ispred vas.
E sad, ne da sam ja neka ozbiljnodepresivna persona, al jesen kad je toliko mračno da praktično ne sviće jutro, plus par objektivnih propasti... Okusim ja malo pokatkad i tu depresiju na par dana. I baš je gadna. I džaba mi onda po dva pop albuma na dan, džaba sitcomi, džaba telefonski razgovori, džaba nova frizura. Niš, nego da gledam u tu poruku koju sam sebi napisala i da kujem planove. Ko i obično.
I, da, nemojte molim vas, slučajno da vam je palo na pamet da me zapitkujete zašto luzerka i jadnica! Jasno?! Ja volim sebi lepo da predočim da postoji i ta mogućnost, da sam ništa više osim obične jadnice i luzerke, i onda mi nekako bude lakše u životu. Sve mi mnogo lepše, ja mnogo spremnija da radim nešto... Manji pritisak, šta li...





Anyways, depresija je, kako smo već zakljucili, zlo, i gledajte da je nekako što brže pregrmite ako vas ove smrdljive jeseni makar malo dokači. A onda se vratite svojoj melanholiji, kao uostalom i svi mi iskonski štreberi, pa preslušajte bar jedan od tri albuma koje je hiperproduktivni (da li je ovo sinonim za reč štreber?) Ryan Adams objavio ove godine. Mislim, šta je drugo za štreberčinu, ako ne malo country folka?